Да савремено комуникацијско друштво почива на чврстим темељима информационог капитализма, ништа боље не оличава до жучне реакције последњих дана на Заводов предлог програма наставе и учења, у коме, наводно нема места за велику српску књижевницу Десанку Максимовић. У полифоном комуникацијском делиријуму, из виралног света друштвених мрежа, али и званичних медија, цитати (заправо амблеми) ван контекста, попут избачена, не дамо – пре свега су одраз опште жеље за поделом, без обзира каквом. Поводом конкретног случаја, чак ни површне, нити злураде интерпретације не могу замаглити јасну чињеницу да Десанку Максимовић не може нико да избаци, ни из чега, јер се ванвременски песници нити постављају нити избацују, поготову онда када се следе јасне процедуре, од тренутка када Завод добије налог да напише предлог програма, састави комисију од универзитетских професора и наставника у школи, па предлог достави Националном просветном савету, чији су чланови представници свих релевантних институција из области обухваћених програмима. Савет износи мишљење, запажања, сугестије, и предлог враћа на дораду Заводу консултујући став стручне јавности. Тек потом, након унетих измена, тај предлог програма Министарство усваја. Човек живи, ради, греши, исправља прашта, доказује, учи. И управо зато, што се тиче, програма и уџбеника, развој образовања у свету иде у правцу креативног и слободног управљања наставним процесом самог наставника. Програми и правилници новог доба промена су набоље искључиво уколико се непрекидно врши њихова ревизија. Будућност програма лежи у мерљивим циљевима, у стандарду и исходу. Програми и уџбеници су ништа друго до препоручени садржаји које наставници могу користити, али могу и сами доћи до бољег садржаја уколико сматрају да је то сврсисходније на ученичком путу до жељеног исхода. Не постоји савршени уџбеник, нити савршени програм који би задовољио све потребе и био универзално примењив, зато је образовање и кренуло путем стандарда и исхода, јер нам будућност лежи у том крајњем резултату, желимо ученика који зна да критички и функционално размишља, користи, а не само репродукује знање, познаје и воли културу свог народа. У периодима када се мењају читаве педагошке парадигме (што је случај свуда у свету), као што је увођење нових програма наставе и учења оријентисаних према исходима, потребно је као помоћ и подршку наставницима обезбедити растерећенији и поступнији прелазак, како сама промена не би изазвала револт, дезоријентисаност и тиме поништила све добробити које промена доноси. Из тог разлога, питање програма је изузетно осетљиво и зато у креирању садржаја (који су помоћно средство у раду наставника) учествују стручњаци, универзитетски професори који, по правилу, предају методику наставе књижевности и језика и уз њих, креативни професори практичари који предају овај предмет у гимназији.
Програми у гимназијама нису промењени од 1993. године, а у међувремену су значајно модернизовани садржаји за основну школу. Гимназијски програм би требало да буде логички след нечега што су ученици научили у основној школи. Дело Десанке Максимовић присутно је, с разлогом, у сваком разреду основне школе, чиме се ова књижевница издваја међу свим српским и страним писцима, што нипошто не значи, а програм оријентисан на исходе то и предвиђа, да се дело велике песникиње не треба или не може проучавати у склопу сваког разреда основне и средње школе. Жестоке реакције најшире јавности иду у прилог томе да је Десанка Максимовић општецењена и препозната књижевница, да је ниједан наставник у своме програму неће заобићи, била на списку препоручене литературе или не, али и значајан показатељ да се нови програми наставе и учења оријентисани према исходима довољно не разумеју, и где садржаји и даље доминирају, без довољне свести о томе да је наставнику дата већа слобода, али и одговорност, да сам додаје садржаје за које сматра да ће довести до жељеног исхода. Дакле, песникиња може бити само још заступљенија, а не избачена.
Што се тиче стручног објашњења, комисија ЗУОВ-а није желела да маргинализује дело вољене српске песникиње, напротив. Ипак, морали смо да узмемо у обзир одређени број часова који је намењен обради књижевног дела (на друштвено-језичком смеру, који има највећи фонд часова, тај број је 100), као и савремени концепт наставе који почива на проблемском приступу и вредновању, те да број дела које ћемо уврстити у програм „уприличимо“ захтевима и оставимо довољно времена за обраду.
Такође, у досадашњем програму није било места за песника Ивана В. Лалића, као ни за значајан циклус Стевана Раичковића „Записи о црном Владимиру“. Није било места ни за великог Борислава Пекића, и та „неправда“ исправљена је предлогом новог програма.
С обзиром на то да се у четвртом разреду обрађују канонска дела српске и светске књижевности (Шекспиров „Хамлет“, Гетеов „Фауст“, Достојевски, Ками, Бекет, Булгаков, Андрић, Селимовић, Ћосић, Павић, Киш), били смо принуђени да понешто из програма одстранимо или разместимо у неки други циклус или разред. Узели смо у обзир чињеницу да је Д. Максимовић веома присутна у основној школи, предложили смо да се „Тражим помиловање“ обради у првом разреду гимназије у оквиру теме „Дијалог књижевних епоха“ у контексту – како би ученици могли да схвате како то књижевна дела (и не само књижевна дела) из далеких епоха могу утицати на савремене токове, што је погрешно протумачено као негативно превредновање дела велике песникиње у правцу књижевно-историјског померања у средњи век (како протумачише одређени медији и њихови читаоци, што апсолутно није тачно). Ако се узме у обзир већ поменута парадигма нове концепције образовања у коме наставник, не само из предмета српски језик и књижевност, већ путем међупредметног повезивања и са другим предметима, а посебно у изборним програмима у гимназији, што смо из тренутне полемике увидели и да жели, таква концепција управо то и и омогућава. У сваком разреду постоји исход да ученик воли и познаје историју и културу свог народа, дело Десанке Максимовић…, нарочито збирка Тражим помиловање је тада незаобилазно.
Наравно, увек је могуће оставити сва прописана дела из прошлих програма и ићи „линијом мањег отпора“ – али, такав „програм“ не би имао смисла јер ни ученици ни наставници не би стигли да обраде сва дела, ни информативно, а камоли на ваљан начин.
Став комисије је нешто око чега стручна јавност треба да полемише на местима на којима се то и ради, но утисак је да ћемо у временима која следе постепено остајати без стручних комисија које могу давати предлоге нових програма, прегледати уџбенике, држати часове пред медијима, јер свака грешка, или погрешно тумачена, или безазлена, или стратешка, или ненамерна, доводи до масовног виралног разапињања оних који чине комисије и њихових предлога. Чињеница је и да тим огромним, слободним и отвореним пољем дигиталног информационог универзума не саобраћа ништа од Заводовог сложеног и одговорног посла који му се поверава и који свих ових година има јасан циљ – подршку и стручну помоћ запосленима у образовању. Упадљив је недостатак суда јавности (стручне, као и лаичке) поводом чињенице да је већ 16. и 17. марта (дакле на дан проглашења ванредног стања и дан после), МПНТР најбоље реаговало по оценама страних оргранизација, а на Заводовој страници подршке наставницима у погледу одвијања наставе на даљину било више од 20.000 јединствених посета, да би се тај број до средине априла увећао на 109.000 јединствених посетилаца и 309.000 посећених страна, што је известан показатељ поверења наставника у ресурсе које ЗУОВ ставља на располагање запосленима у образовању. То јесте посао Завода, и нису потребна никаква јавна признања за све оно што Завод у сарадњи са МПНТР чини последњих година (обуке 70.000 наставника, припрема програма за све разреде, преглед неколико стотина уџбеника, креирање нових профила у средњем стручном образовању, континуирана подршка наставницима, васпитачима, стручним сарадницима…) како би наставио да чини оно што и јесте његова мисија и намена. Чак и уз горак укус прихватања чињенице да је и добронамерни пропуст тежи од најбољег хтења.
