Loading...
×

Просветне вести

Најлепша бајка

Најлепша бајка

Линк ка вести
Извор: Завод за унапређивање образовања и васпитања

На недавно расписаном конкурсу „Најлепша бајка“, Културног центра „Чукарица“, одржаног поводом Светског дана читања бајки, од преко 50 пристиглих радова похваљени су и радови две ученице Допунске наставе на српском језику у Швајцарској­:

  1. Сова са слике, Лена Барбуловић, 5. разред, Базел, Швајцарска
  2. Топла суза, Милица Петровић, 5. разред, Менедорф, кантон Цирих, Швајцарска.

Ученице ће као награду добити књиге и дипломе, а њихове бајке читаће се на радионицама под називом  „Читам ти бајку“.

Топла суза
Милица Петровић, 5. разред,  Менедорф, кантон Цирих

Далеко на северу Русије, где су зиме хладне и снежне, у старој колиби са амбаром и стајом живели су муж и жена. Дуго су ишчекивали дете. Једне хладне, снежне ноћи родио се дечак. Имао је плаву косу и очи боје неба. Дали су му име Срећко. Растао је Срећко у радости и љубави, а за свој пети рођендан, једне хладне, снежне ноћи, добио је најлепши поклон – сестру плаве косе, очију боје неба, а коже беле као снег. Дали су јој име Пахуљица.

Једног топлог лета, пре него што је требало да напуни десет година, Пахуљица је нестала. Као да се истопила. Срећко је, након узалудног трагања, сео на коња и кренуо на пут. Ту ноћ провео је јашучи на коњу, кад му се у сну јави старац седе браде:

– Срећко, храбар си, али је дуг и опасан пут пред тобом. Прогутај ово зрно, постаћеш јачи од медведа. Али ником не откривај откуд ти та снага. Дајем ти и ову флашицу. У њој су три капљице. Ако ти будем потребан, капни једну.

Тада се Срећко пробуди из сна и виде да је стигао у једно чудно место. Сви су били тужни. Осмоглави змај мучио их је већ дуго година, узимао стоку, тако да за њих хране није било. А рекао је да кад нестане стоке, прелази на људе.  Срећко одлучи да се овде мало задржи, па одседне код једних старих људи. Оде у шуму да улови нешто за ручак, кад пред њега искочи јелен са златним роговима:

  • Узми овог зеца. После вечере, слободно изађи пред змаја. И нестаде.

Старица се обрадовала што ће после дугог гладовања спремити зечји паприкаш, од које се неким чудом сви брзо заситише, па Срећко крену на обрачун са змајем.

Угледао га је на великом пољу како бљује варту док се земља тресла. Видевши колико је опасан, Срећко кану једну капљицу и на небу засија хиљаду јелена са златним роговима. Предводио их је старац седе браде, чаробњак Вид.  Змај љутито крене да бљује ватру, али му је изненадни ветар врати  у лице и он се запали. Хиљаду јелена дунуше да угасе запаљеног змаја и он нестаде са пепелом. Тако Срећко спаси град од страшног змаја, па настави потрагу за сестром.

Стиже до следећег града у коме се некада налазио извор живе воде, од које би свако оздравио. Али, он је пресушио. Краљ те земље обећао је своју кћер за жену оном ко успе да поврати извор. Срећку се принцеза врло свидела, па реши да остане. Кану другу капљицу, а Вид се појави и рече:

– У сред шуме налази се камен, а под њим змија. Успеш ли да је убијеш, прорадиће извор.

Срећко пронађе камен и подиже га. Искочи огромна змија која му у трен ока удави коња, али је он задави у једном маху. Прорадио је извор живе вода, краљ му поклони крилатог коња и обећану принцезу, али он рече да мора још један задатак да обави, па ће се вратити.

Попе се на врх планине у потрази за сестром. Ту угледа болесно дете како плаче, сажали се на њега и кану и трећу капљицу, која се претвори у сузу самилости. Дете оздрави,  а ветар понесе сузу високо у ваздух где се она претвори у пахуљицу. Гле чуда, баш из те пахуљице, створи се његова сестра Пахуљица. Срећни и радосни полетеше на крилатом коњу до Срећкове принцезе и остадоше сви заједно са оцем и мајком да живе на двору. Живели су срећно до краја живота.

Сова са слике
           Лена Барбуловић, 5. разред, Базел, Швајцарска

Била једном једна девојчица, која је живела у замку. Имала је кратку браон косу, таман до испод ушију. Била је танка и висока. Сви су је звали принцеза, иако она није била принцеза. Њена мајка је била куварица, а отац ловац. Краљ и краљица су за њу били као неки додатни родитељи. Она је била једино дете у замку, поред праве принцезе. Принцеза се звала Емилија, а она Лив. Њен отац ловац је доносио слике из даљине. Лив је лепо цртала. Волела је да црта слике, које јој је отац доносио. Једну слику је тако добро нацртала да су је краљ и краљица закачили у ходнику дворца. Била је то једна сова; изгледало је као да ће та сова директно да полети на онога ко је погледа. Била је она једна лепа бела сова. Сви који су долазили у дворану, питали су ко је нацртао ту слику. Краљ и краљица би рекли, да је то Лив нацртала. Али, нико им није веровао. Понекад, тако се чинило Лив, да се та сова помера. Пуно пута је сањала да она улази у ту слику и онда се нађе на једној лепој великој ливади. А око ње су летеле сове. Биле су то различите сове, браон, црне и свих могућих боја. А само једна је била бела. Све сове су летеле, ловиле мишеве и понеке од њих су биле оне које је Лив посећивала у Краљевском соварнику. Носиле су писма далеким замковима. Лив је волела да црта, али никад јој није успело тако нешто добро као ова сова. Једном је чак покушала да уђе у слику, као у њеним сновима. Али онда је увек само пипнула слику.

Принцеза није волела Лив. Она прво није разумела зашто, али онда је приметила, да је врло могуће, да је принцеза не воли, пошто јој је, како се Лив учинило, украла њене родитеље. Принцеза уопште није умела лепо да црта, једино што је добро могла, је било да пева. Принцеза је изгледала баш лепо и имала је црну дугу локнасту косу. Обе су знале да јашу. Понекад су се такмичиле у јахању, скоковима, у брзини и у дресури коња. Принцеза је увек побеђивала у дресури, у осталим вештинама је Лив била више талентована. Ливин коњ се звао Петар. Тако га је назвао њен тата, кад је био мали (по Петру Пану), а принцезин коњ се звао Ружица. Ружица је био беле боје и елегантан. Петар је такође био беле боје, али је имао црне и браон флеке, и грива и реп су му били браон. Петар није био баш елегантан, али је зато био моћан и брз. Лив је волела да јаше на Петру кроз шуме у околини, али по лошем времену није смела да иде напоље. Те шуме су је подсећале на њену слику са совом. Једног дана кад је била у шуми, срела је једног дечака, који је имао плаву кратку косу и браон очи. Личио је на принцезу, тај дечак се звао Јован и имао је коња Брегаву. Брегава и Петар су мало трчали кроз шуму, док су Јован и Лив ходали. Тада су стигли до једне ливаде, која је личила на ону ливаду са слике, на којој је Лив нацртала сову. Лив је узјахала Петра кад су дошли до оног места где би у њеним сновима требало да буде улаз у замак. Она је испружила руку и њени прсти су нестали, онда се спустила са Петра и прошла својом главом тамо где су нестали њени прсти; замало је пала у несвест, колико се уплашила кад је испред ње стајала Пикица, краљевско куче. Изгледа да су њени снови били истина. Она је опет извукла главу, али не пре него што је помазила Пикицу. Она то није хтела још да исприча Јовану, није хтела никоме да исприча. Лив се вратила у замак и онда је брзо отрчала у своју собу. Тамо је најпре једном ушла кроз мала вратанца у кујну. Направила је себи какао и прочитала једну књигу да би јој се разбистрио мозак.

Изгледа да се успавала, јер када се следећег дана пробудила, књига јој је лежала на стомаку и била је још обучена. Тог дана је Лив по први пут ушла у Краљевску бибиотеку. Данас јој је био рођендан; дванаести рођендан је био нешто посебно на двору. Са дванаест година си у дворцу смео да уђеш у све просторије. И имао си три жеље које би ти краљ и краљица испунили. Емилија и Лив су биле истог дана рођене. Прво је Емилија смела да каже своје жеље. Она је желела да добије још једног коња, једног црног. Друга жеља јој је била, да кад порасте, добије сав новац у замку, а трећа жеља јој је била да добије нову, већу собу. Лив је желела, да кад порасте, добије замак, друга жеља је била да добије једно дете од Пикице, која је сад била трудна и трећа жеља јој је била да јој се никад више не забрани да иде у шуму. Годину дана касније су јој се већ испуниле две жеље, краљ и краљица су оставили један велики и дугачак докуменат у библиотеци и на том документу је писало да ће Лив добити замак, кад напуни 18 година и да ће Емилија добити новац. Лив је добила и једну куцу, била је црна и још увек мајушна. А трећа жеља замало да није била потребна, пошто је задњих година увек било лепо време, а када је падао снег, сијало је сунце. Она одавно није посетила Јована. Кад га је опет посетила, одлучила је да га позове да живи у замку. Пет година касније она је добила замак, венчала се са Јованом и добили су дете. Сваке недеље она је са Петром јахала кроз шуму и ловила, а пуно пута је преко њих летела она стара бела сова.

aleksa
Author: aleksa