У листу Данас објављен је текст Оцењујемо ли ђаке или родитеље?
у коме се јавља сумња да електронске форме провере знања ученика нису поуздана основа за оцењивање у садашњим условима организације наставе на даљину. Истиче се запажање да родитељи ученика помажу својој деци у давању одговора на постављане задатке, па се поставља питање да ли се оцењују ученици или родитељи? У вези са тим хтео бих изнети неколико важних напомена.
Бројна истраживања из области педагошке евалуације показују да традиционално усмено и писмено испитивање, какво уобичајено имамо у нашим школама, представља несигуран, непоуздан метријски материјал за исказивање постигнућа ученика у виду петостепене нумеричке скале или описних оцена. Многи истраживачи указују да је оцењивање најболесније ткиво савременог образовања не само код нас, већ и у свету. Критеријум оцењивања наставника је веома непоуздан и сличан кретању брода на олујном мору, како је то сликовито исказао Рамиро Бујас. Критеријум се подиже и спушта зависно од појединих субјективних фактора оцењивања. Многи фактори као што су: хало-ефекат, лична једначина наставника, грешка централне тенденције, контраста и др. (о којима се овде не може детаљно говорити), утичу на објективност и непоузданост школских оцена. У појединим истраживањима се истиче да је важније за ученика ко га испитује, него стварни фонд знања којим располаже. Рекао бих да питање објективности и поузданости школске оцене није везано само за тренутну ситуацију, већ је питање које у континуитету прати образовне системе на свим географским ширинама.
Даље, треба правити разлику између традиционалног оцењивања и вредновања. Два ученика, истог нивоа знања, могу имати различите оцене зависно од услова у којима су та знања стицали. Ако ученик у тешким условима, малом стану, конфликтним породичним односима успе да од 5 задатака тачно реши 3 задатка, његов успех „вреди“ колико и успех другог ученика који је у добрим условима (има своју собу, хармоничну породицу, савремена техничка средства, приступ интернету, библиотеку и сл.) решио свих 5 задатака. Треба се присетити у овом времену и познате лествице фактора приликом вредновања постигнућа ученика, тзв. ЗРИСО скале (Знање; Радне навике; Интересовања; Субјективне могућности; Објективне могућности-услови). Кроз мрежу свих поменутих фактора треба „провући“ (вредновати) постигнућа ученика. Зато је важно да учитељи, наставници и професори добро познају своје ученике, њихове породичне прилике, субјективне могућности и таква сазнања укључују у процес вредновања. Суштина је да се мери напредовање сваког појединца у зависности од субјективних и објективних околности у којима се развија. Наравно, постоје и други елементи вредновања о којима овом приликом нећемо говорити. Уверен сам да садашње околности, у којима је корона вирус створио крајње отежане услове за рад и учење ученика, треба узети у обзир приликом вредновања њихових постигнућа. То су објективне околности и неминовно је да утичу на процес вредновања и оцењивања. У комплексном епидемиолошком контексту нађено је веома добро решење за организацију наставе на даљину. Ова неочекивана ситуација, вероватно нас је „присилила“ да нађемо креативно решење, при чему смо уверени да је то само увод у темељније проучавање дигиталних модела наставе који могу допринети ефикаснијој организацији наставног процеса у школи.
Електронске форме провере знања се стављају под велику сумњу јер наводно вреднују знања родитеља, а мање знања ученика. Да ли је баш тако? Ако би такве форме и утицале да родитељи помажу својој деци, то би са педагошког аспекта била позитивна чињеница. Било би веома корисно када би родитељи давали подршку својој деци и помагали им у процесу учења током целе школске године, али то је права реткост. Међутим, тешко да би родитељи, чак и оних 10% са високошколским образовањем, могли указати неку значајнију помоћ својој деци из појединих предмета чак и у млађим разредима, а камоли ученицима другог циклуса или средњих школа. Мислим да је такав приговор претеран у овим околностима и да је учешће родитеља у раду ученика укупне популације занемарљиво. Такође, реч је о неколико оцена које ученици добијају у последњем тромесечју и које не могу статистички значајно мењати успех ђака из појединих наставних предмета. Не треба заборавити то да наставници прате рад ученика од почетка школске године, да је то сталан процес, нашта су наставници обавезни и прописима о оцењивању.
Преписивање из књига и других извора је могуће у свим условима, па и током непосредне писмене или усмене провере знања у редовним учионичким условима. Међутим, елиминисање ових паразитарних фактора могуће је у великом степену одстранити проценом објективно потребног времена за решавање појединих задатака. Ако ученик не зна и мора да тражи одговор у књизи он ће“ потрошити“ време на трагање и неће стићи да реши тест у предвиђеном времену. Ако пак зна где се налази одговор у уџбенику, на којој страни и брзо га пронађе, то је већ корисно знање и треба га позитивно валоризовати јер код ученика треба развијати компетенције за учење које су подједнако значајне као и сама знања. Такође треба имати у виду да постоји велики број наставника који ученицима не даје тестове за испитивање меморијских, репродуктивних знања (која се ионако брзо заборављају), већ дају задатке у којима треба применити знања у решавању практичних и свакодневних проблема. Приликом решавања таквих захтева пожељно је користити књиге, енциклопедије и друге штампане изворе који су ученицима доступни.
Треба истаћи да функција оцењивања није само мерење знања ученика. Оцењивање има далеко ширу улогу. Вредновање је у функцији подстицања рада ученика али и наставника. Вредновање треба да прати сваки корак дечије активности. Ученик увек мора знати на чему је, шта зна, а шта не зна, да грешке исправља и добро научено још боље утемељи. Ако је од 10 питања ученик одговорио на 7, он је обавештен шта треба да ради, односно да научи садржаје који номинално покривају одговоре на три преостала питања која није знао. Вредновање је снажан мотивациони фактор. Требало би да вредновањем и самовредновањем наставник води ученика до успеха. Повратна информација је мера системске утемељености наставног процеса. Систем је повезаност делова у складну, јединствену ораганизациону целину који је усмерен према јединственом циљу. Треба тежити да настава и учење у свим околностима колико је могуће буду системски засновани. Супротно систему стоји ентропија. Ентропија је мера неорганизованости. То су празни ходови. Другачији став позорности, готовости и мотивисаности испољавају ученици ако очекују вредновање и повратну информацију на крају процеса учења. Зато је важно да и у овом периоду постоје оцене као вид повратне информације о раду ученика и наставника. Повратна информација омогућава наставницима да планирају следеће кораке у раду са ученицима. Треба се подсетити петоминутних испитивања (микро тестова од 5 питања) која су примењивана шездесетих, седамдестих и осамдесетих година прошлог века, а који се подстичу актуелним наставним плановима и програмима учења. Ова испитивања на крају часа била су унета у праксу свих школа. У припремама наставника за сваки час је фигурирала повратна информација. На крају сваке теме су практикована тематска испитивања. Није требало Правилником прописивати да у полугодишту ученик мора бити оцењен четири пута. То се оваквом праксом догађало једном у месецу. Сваки наставник је израђивао и примењивао микро тестове.
Данас имамо моћну информациону технологију – вештачку интелигенцију која може препородити систем педагошке евалуације у нашим школама. Она сигурно може да допринесе да сваки ученик, системом вредновања и самовредновања, буде подржан и вођен до успеха, да напредује и буде успешан према мери својих могућности – сопствених личносних потенцијала. Верујем да ће после ових веома неповољних околности бити утемељена боља информатичко технолошка решења у организацији и евалуацији делотворнијег наставног процеса. Заједница учитељских факултета већ је укључена у бројне пројекте за унапређење квалитета наставе у сарадњи са Министарством просвете, па се надам да ћемо као научне институције дати и значајан допринос овој области.
На основу доступне анализе досадашњег рада у ванредним околностима, могло би се закључити да су Министарство просвете и цела Влада учинили велике напоре, одрадили огроман посао и тако активирали ученике у својим домовима наставом на даљину, која је веома добро прихваћена од већине ученика, наставника и родитеља. Вредновање знања наставници и учитељи раде на више нивоа, у различитим облицима и кроз интеракцију са ученицима. Очекујемо да ће учитељи показати и најбоље резултате, јер имају увид у целокупан рад ученика, као и њихове навике, те се смањује могућност грешке. Сматрам да свака провера знања делује мотивишуће на ученике, тако да уколико би је потпуно избацили, постоји оправдана бојазан да би већи број ученика одустао од праћења наставе на даљину и активног учења до краја школске године. Ако већ правимо мале грешке, боље је да их правимо у корист ученика, а не на њихову штету. Свакако ће наставници на почетку следеће школске године путем иницијалних тестова проверити знања ученика и евентуално попунити празнине уколико су настале у овом периоду. Коначно, верујем да би универзитетски професори требало да предлажу решења, анализирају евентуалне проблеме, те да активно допринесу подизању квалитета образовања не само у редовним, већ и ванредним околностима у којима се данас налазимо. Много је лакше критиковати постојећа решења, без конкретних предлога, детаљније анализе свих аспеката и последица вредновања рада ученика. У тријади ученик, наставник, професор универзитета који образује наставнике, најодговорнији је овај последњи, како је то једном истакао угледни професор нашег факултета. Желео бих да истакнем сарадњу између факултета Универзитета у Београду, на коме се анализира више платформи за образовање на даљину и комбинују најбоља решења. Предлажем свим експертима у области образовања да заједно са Министарством просвете формирају радну групу и да својим конструктивним предлозима и анализама допринесемо квалитетнијем образовању у Србији. Позивам све заинтересоване колеге да се укључе и пошаљу предлоге на мејл danimir.mandic@uf.bg.ac.rs, након чега ћемо контактирати Министарство просвете и настојати да конструктивно приђемо решавању проблема у образовању са којима се тренутно суочавамо.
